Posle
Makabejskog ustanka, Hasnomejska dinastija vladala je Judejom čitav vek. Na početku
oni su nosili titulu prvosveštenika, a od vremena Aleksandra Janjina (103-76 p.n.e.)
počeli su da koriste titulu kralja. Za vreme njegove vlade Judeja je proširila
svoje teritorije na Samariju i Idumeu. Međutim, na horizontu se pojavila nova
supersila - Rim.
Rimski
general Popmpej 63. godine p.n.ere ušao je u Jerusalim, uključivši Judeju u
Rimsku Imperiju. Rimljani su ovde upravljali uz pomoć lokalne aristokratije,
čije je glavno zaduženje bilo da sprovode Rimsku politiku, da uspešno ubiraju
porez i da svoje podanike drže pod kontrolom, ne dozvoljavajući da dođe do pobune. Rimljani nisu
hteli da se opterećuju do te mere da sve kontrolišu sami, oni bi ostavili
lokalnog kralja, da zajedno sa aristokratijom, vladaju svojim podanicima. Kralj
postaje Rimski klijet odan Rimljanima, jer je svoju vlast dugovao njima.
*
Irod
Veliki, dugovao je svoju vlast Rimljanima. Irod je, takođe, svoj politički
uspon dugovao svom ocu. Njegov otac, Antipatar, bio je general i bliski
saradnik jednog od sinova Aleksandra Janjina, kralja Hirkanusa II. Ovaj ambiciozni čovek, bio je ustvari,
Idumenskog porekla. Idumea je oblast, južno od Judeje, koju su kraljevi
Hasnomejske dinastije osvojili, a lokalno stanovništvo je prisilno obrezano.
Antipatar, iako je bio Idumejac, uspeo je da ga Julije Cezar postavi za
prokuratora Judeje 47. godine p.n.ere. Posle njegove smrti 37. godine p.n.ere
Rimski senat proglasio je Iroda za kralja Judeje. Tako je Hasnomejsku dinastiju
smenila nova dinastija.
Irod,
iako je zadobio titulu Veliki, nije bio popularan. U očima mnogih Jevreja, on
nije bio pogodan da upravlja zemljom.
Bio Idumejac i nije pripadao
Davidovskoj liniji. On se, doduše oženio princezom iz kuće Hasnomeja, kako bi
legitimisao svoju vlast, ali to Irodu nije mnogo pomoglo da svoj imiđž
popobljša. Tome je doprinela i njegova brutalna kampanja protiv svih onih koji
su mu se usprotivili. Dugim rečima, svako ko se našao na putu Irodu bio je
uklonjen. Pogubio je svoju ženu, a kad su mu zasmetali, pogubio je dva
sopstvena sina.
Irod
je takođe, ostao upamćen kao veliki graditelj obnavljajući gradove i utvrđenja
širom Judeje. Njegov najslavniji građevinski poduhvat bila je dogradnja
Jerusalimskog hrama, u razmerama koje do tada nisu bile viđene.
Posle
Irodove smrti 4. godine n.ere, Rimljani su upravu nad provincijom podelili
između Irodovih sinova. Judeja je uskoro stavljena pod direktnu rimsku upravu
sa guvernerom - prokuratom na čelu, dok je u Galileji kralj klijen bio Irod
Antipas (jedan od sinova Iroda Velikog), koji je odrubio glavu Jovanu
Krstitelju (Marko 6:17-18).
Bilo
je ovo teško vreme za sinove Izrailja. Ponovo, našli su se pod stranom vlašću,
dok je lokalna aristokratija uživala u svojim velelepnim kućama, običan narod
jedva je preživljavao. Početkom prvog veka Judeja je bila puna proroka, koji su
očekivali da će se Bog nekako umešati i doneti spasenje. Proroci su svoju
inspiraciju crpeli iz Jevrejskog Svetog pisma. Neki od njih sebe su smatrali
Kraljem Judeja – Mesijom – Izabranikom, poslatom od Boga da uspostavi novo
Izrailjsko carstvo. Ovo je veoma bilo opasno, jer jedino je rimski senat mogao
da postavi kralja Judeje. Svako ko bi sebe smatrao kraljem Judeje, bez da ga je
rimski senat proklamovao, smatrao bi se političkim prestupnikom.
Takođe,
u samom Judaizmu postojao je konflikt. Nisu se svi Jevreji slagali kako treba
odgovoriti na političku situaciju. Između sebe, Jevreji su se prepiriali kako
odgovoriti i kako se prilagoditi na Grčku a potom Rimsku, kulturnu, političku,
socijalnu i lingvističku dominaciju.
Kao
odgovor na rimsku dominaciju pojavili su se Solomonovi Psalmi. Oni govore o
Pompejevom osvajanju Judje i Jerusalima, prikazujući rimskog generala kao
najvećeg grešnika. Pojavu Rimljana objašnjavaju kao božju kaznu jer svi Jevreji
nisu poštovali Toru, onako kako Bog od njih očekuje. Neki Jevreji pogotovo,
aristokratija, sveštenici u Jerusalimu, najveći su grešnici. Zbog njih Bog
kažnjava svoj izabrani narod. Psalmi kritikuju Rimljane i vladajuću Jevrejsku
klasu, i nadaju se u dolazak božjeg izabranika-Mesije iz Davidove linije. Mesija će ujediniti dvanest jevrejskih
plemena, isterati stranu vlast, i pošto će biti odan Bogu i Tori, on će vladati,
ustvari celom svetom u mudrosti i pravednosti. Mesija je suprotan Pompeju i
Hasnomejima.
Jevrejska
kraljevina ustvari nikada nije bila stvarno nezavisna. Ćak i za vreme Hasnomejaca
ona nije imala važnu političku ulogu. Uska teritorija Judeje uvek se nalazila obavijena većim silama kao
što su Egipat, Sirija ili Rim. Judeja nije bila posebno politički i ekonomski važna, iz perspektive
Rima ona je bila majušna pokrajna na obodima carstva.
Međutim,
Jevreji su imali ideologiju, utemeljenu u svom Svetom pismu, o kraljevstvu i svetskoj
dominaciji, koja nije odgovarala realnosti. Psalmi su puni jezika koji
nagoveštavaju da ko god vlada u Jerusalmu ustvari vada svetom. Socijalna i
politička situacija bila je totalno suprotna od Jevrejske ideologije. U vrtlogu
Jevrejske ideologije koja neodgovara realnosti rodio se Isus.
