Neka uđu Rimljani

Posle Makabejskog ustanka, Hasnomejska dinastija vladala je Judejom čitav vek. Na početku oni su nosili titulu prvosveštenika, a od vremena Aleksandra Janjina (103-76 p.n.e.) počeli su da koriste titulu kralja. Za vreme njegove vlade Judeja je proširila svoje teritorije na Samariju i Idumeu. Međutim, na horizontu se pojavila nova supersila - Rim.

Rimski general Popmpej 63. godine p.n.ere ušao je u Jerusalim, uključivši Judeju u Rimsku Imperiju. Rimljani su ovde upravljali uz pomoć lokalne aristokratije, čije je glavno zaduženje bilo da sprovode Rimsku politiku, da uspešno ubiraju porez i da svoje podanike drže pod kontrolom, ne dozvoljavajući da dođe do pobune. Rimljani nisu hteli da se opterećuju do te mere da sve kontrolišu sami, oni bi ostavili lokalnog kralja, da zajedno sa aristokratijom, vladaju svojim podanicima. Kralj postaje Rimski klijet odan Rimljanima, jer je svoju vlast dugovao njima.

*

Irod Veliki, dugovao je svoju vlast Rimljanima. Irod je, takođe, svoj politički uspon dugovao svom ocu. Njegov otac, Antipatar, bio je general i bliski saradnik jednog od sinova Aleksandra Janjina, kralja Hirkanusa II.  Ovaj ambiciozni čovek, bio je ustvari, Idumenskog porekla. Idumea je oblast, južno od Judeje, koju su kraljevi Hasnomejske dinastije osvojili, a lokalno stanovništvo je prisilno obrezano. Antipatar, iako je bio Idumejac, uspeo je da ga Julije Cezar postavi za prokuratora Judeje 47. godine p.n.ere. Posle njegove smrti 37. godine p.n.ere Rimski senat proglasio je Iroda za kralja Judeje. Tako je Hasnomejsku dinastiju smenila nova dinastija.

Irod, iako je zadobio titulu Veliki, nije bio popularan. U očima mnogih Jevreja, on nije bio pogodan da upravlja zemljom.  Bio Idumejac i  nije pripadao Davidovskoj liniji. On se, doduše oženio princezom iz kuće Hasnomeja, kako bi legitimisao svoju vlast, ali to Irodu nije mnogo pomoglo da svoj imiđž popobljša. Tome je doprinela i njegova brutalna kampanja protiv svih onih koji su mu se usprotivili. Dugim rečima, svako ko se našao na putu Irodu bio je uklonjen. Pogubio je svoju ženu, a kad su mu zasmetali, pogubio je dva sopstvena sina.

Irod je takođe, ostao upamćen kao veliki graditelj obnavljajući gradove i utvrđenja širom Judeje. Njegov najslavniji građevinski poduhvat bila je dogradnja Jerusalimskog hrama, u razmerama koje do tada nisu bile viđene.

Posle Irodove smrti 4. godine n.ere, Rimljani su upravu nad provincijom podelili između Irodovih sinova. Judeja je uskoro stavljena pod direktnu rimsku upravu sa guvernerom - prokuratom na čelu, dok je u Galileji kralj klijen bio Irod Antipas (jedan od sinova Iroda Velikog), koji je odrubio glavu Jovanu Krstitelju (Marko 6:17-18).

Bilo je ovo teško vreme za sinove Izrailja. Ponovo, našli su se pod stranom vlašću, dok je lokalna aristokratija uživala u svojim velelepnim kućama, običan narod jedva je preživljavao. Početkom prvog veka Judeja je bila puna proroka, koji su očekivali da će se Bog nekako umešati i doneti spasenje. Proroci su svoju inspiraciju crpeli iz Jevrejskog Svetog pisma. Neki od njih sebe su smatrali Kraljem Judeja – Mesijom – Izabranikom, poslatom od Boga da uspostavi novo Izrailjsko carstvo. Ovo je veoma bilo opasno, jer jedino je rimski senat mogao da postavi kralja Judeje. Svako ko bi sebe smatrao kraljem Judeje, bez da ga je rimski senat proklamovao, smatrao bi se političkim prestupnikom.

Takođe, u samom Judaizmu postojao je konflikt. Nisu se svi Jevreji slagali kako treba odgovoriti na političku situaciju. Između sebe, Jevreji su se prepiriali kako odgovoriti i kako se prilagoditi na Grčku a potom Rimsku, kulturnu, političku, socijalnu i lingvističku dominaciju.

Kao odgovor na rimsku dominaciju pojavili su se Solomonovi Psalmi. Oni govore o Pompejevom osvajanju Judje i Jerusalima, prikazujući rimskog generala kao najvećeg grešnika. Pojavu Rimljana objašnjavaju kao božju kaznu jer svi Jevreji nisu poštovali Toru, onako kako Bog od njih očekuje. Neki Jevreji pogotovo, aristokratija, sveštenici u Jerusalimu, najveći su grešnici. Zbog njih Bog kažnjava svoj izabrani narod. Psalmi kritikuju Rimljane i vladajuću Jevrejsku klasu, i nadaju se u dolazak božjeg izabranika-Mesije iz Davidove linije.  Mesija će ujediniti dvanest jevrejskih plemena, isterati stranu vlast, i pošto će biti odan Bogu i Tori, on će vladati, ustvari celom svetom u mudrosti i pravednosti. Mesija je suprotan Pompeju i Hasnomejima.

Jevrejska kraljevina ustvari nikada nije bila stvarno nezavisna. Ćak i za vreme Hasnomejaca ona nije imala važnu političku ulogu. Uska teritorija Judeje  uvek se nalazila obavijena većim silama kao što su Egipat, Sirija ili Rim. Judeja nije bila posebno  politički i ekonomski važna, iz perspektive Rima ona je bila majušna pokrajna na obodima carstva.

Međutim, Jevreji su imali ideologiju, utemeljenu u svom Svetom pismu, o kraljevstvu i svetskoj dominaciji, koja nije odgovarala realnosti. Psalmi su puni jezika koji nagoveštavaju da ko god vlada u Jerusalmu ustvari vada svetom. Socijalna i politička situacija bila je totalno suprotna od Jevrejske ideologije. U vrtlogu Jevrejske ideologije koja neodgovara realnosti rodio se Isus.