Apokalipsa i Knjiga Danilova

Verska politika Antioha IV podelila je jevrejsko društvo. Neki Jevreji, poput Makabejaca,  verovali su da je najbolje naouražati se i tako isterati stranu vlast . Međutim, jedan deo Jevreja počeo je da veruje da će se Bog  čudesno umešati u zbivanja. On će poslati nebesku vojsku na zemlju i ova nebeska armija pobediće Antioha ili koga već, i uspostaviti novo Judejsko kraljevstvo. Da bi objasnili zašto stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu, pojavio se Apokalipticizam, kao još jedan odgovor na helenizaciju.

Veliki broj Jevrejske literature koja nastaje u periodu od 3. veka p.n.ere do 2. veka nove ere, ima apokaliptički karakter. Njen najistaknutiji predstavnik u Starom Zavetu je Knjiga Danilova. Takođe, Novi zavet prožet je apokaliptičkim idejama, a samo hrišćanstvo je počelo kao Apokaliptička jevrejska sekta.

Sve apokalipse imaju određene zajedničke  karakteristike. Prvo, one su sve Ehatološke. Ehaton na grčkom znači kraj, pa prema tome, sve apokalipse govore o kraju vremena, kraju sveta koji se približava. Svet kakav je sada samo što se nije završio, eshaton donosi kraj onome što je pogrešno i postavlja sve na pravo mesto.

Anđeo ili neka druga božanska figura ima ulugu glasnika koji donosi poruku. Poruka je totalno u šiframa i zahteva tumačenje. Obično, onaj koji ima otkrovenje tumači šifraovanu poruku. Vizije su uvek prisutne, hronološke, sistematične, govore o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Apokalipse uglavnom predviđaju seriju katastrofa, ratova, poplava, zemljotresa. Ta katastrofa, kosmičkih je razmera i predstavlja znak da je eshaton blizu. Moralno su dualističke i imaju tendenciju da ljudki rod, ljude uopšte, dele u dve grupe koje se međusobno isključuju. Na jednoj strani, imate pravedne koji su malobrojni, a na drugoj  su zli i oni su većina. Sve njih očekuje neki javni sud, gde će pravedni biti spašeni a zli uništeni.

Još jedna karakteristika apokalipse je da se Bog prvi put pojavljuje kao kralj. Bog nekako dovodi istoriju do kraja, uništava zle i potom postaje vrhovni vladar novog sveta. Bog je izgubio vlast nad svetom, koji je stvorio. Svetom vladaju zle sile, ali pisci apokalipse veruju da Bog ima moć da ove zle sile pobedi i ponovo ima kontrolu nad svetom koji je napravio. 

Pisci apokalipsa imaju negativan i pesimistički pogled na svet. Svet je iskvaren, nepostoji pravda, jer zli vladaju nad pravednima. Ali nada postoji, jer će se Bog uskoro umešati u pokvareni svet i tako spasiti pravedne. Ćak iako ste umrli pre nego što se Bog umešao, nema potrebe  da brinete, jer sve pravedne očekuje vaskrs. Dobri i pravedni biće tako nagrađeni, a zli će konačno dobiti svoje. Ideja  i verovanje u ličnu besmrtnost i opšti vaskrs prvi put se pojavljuje u Judaizmu sa  Danilovom knjigom.

Većina apokalipsi pisana je pod psudonimom, osoba čije ime apokalipsa nosi po pravilu je neka značajna ličnost iz prošlosti, koja živi u prošlosti, ali je “videla” u svojim vizijama stvari koje će se dešavati u budućnosti.

*

Kniga Danilova je jedina knjiga u Hebrejskoj Bibliji koja skroz pripada žanru apokalipse. Napisana je između 167. i 164. godine stare ere, što je stavlja u perod kada je Antioh IV Epitaf sprovodio prisilnu helenizaciju nad Jevrejima. Snažno je uticala na kasnija jevrejska i hrićanska dela.

Knjigu Danilovu možemo podeliti na dva dela. Prvi deo knjige, od 1-6 poglavlja, govori o jednom mladom Jevrejskom momku Danilu, koji živi u egzilu u Vaviloniji na dvoru cara Navukodonosora, u 6. veku stare ere. To je ustvari, moralna priča o pobožnom, mudrom, pametnom Jevreju, koji odoleva klanjanju drugim bogovima i ostaje veran Jahvi. Ove moralne priče, pisane su za Jevreje koji žive pod Grčkom dominacijom, kako bi bili ohrabreni da ne podlegnu tuđim bogovima.  Apokaliptički pisci sebe uglavnom stavljaju u daleku prošlost (kao Danilo koji ustvari sve događaje prorokuje u 6.veku stare ere) pričajući o istoriskim događajima koji tek treba da se dese.

Danilo ima dar da tumači snove. Pošto je Vavilonski car Navukodonosor (Dan.2) usnio san, očajan je u svom pokušaju da pronađe tumačenje istog.  Vavilonski mudraci neuspevaju da protumače san, Danilo uspeva.

Navukodonosor je sanjao statuu čija glava je od čistog zlata, grudi od srebra, noge od bronze a stopala od mešavine gvožđa i zemlje, a potom je tu statuu razbio ogromni kamen. Svaki od metala predstvalja jedno kraljestvo. Zlato je naravno Vavilonija, srebro je Medija, bronza Persija a mešavina bronze i gline predstavlja Grčku.  Danilo tumači san, “predviđajući” događaje iz budućnosti Vavilonskom caru. Sva četri kraljevstva biće uništena, a kad poslednje bude uništeno uspostaviće se Kraljevstvo Božje (Dan2-44).

Ostala poglavlja od 3-6 sadrže druge priče, koje imaju istu poentu. Od poglavlja 7 naracija se menja iz trećeg u prvo lice.

Na početku poglavlja 7. Danilo je usnio san.  Iz mora izlaze zveri, koje su definitivno strašnije od bilo koje zveri na zemlji. Kao u snu sa statuom, četri zveri su ustvari, četri različita vladara i njihova kraljevstva. Četvrta zver naručito je ogavna predstavlja Kraljevinu Selekuida (7-7).

Danilo, govori o kraljevinama, daje svoju proročku prognozu stvari koje će se desiti a koje su politički vezane za Judeju. On ima različite vizije i snove, sa različitim  simbolima, ali one sve govore istu priču i imaju  isru poentu. Zle sile vladaju svetom, haos vlada nad redom, tama nad svetlom. Međutim, stvari će se uskoro promeniti. Dobre sile, na čijem čelu se nalazi Bog, uskoro će se upustiti u bitku sa rđavim silama i postaviti stvari na svoje mesto.

Drugi deo Knjige Danilove govori o događajima koji su potresali Judeju za vreme Antioha IV Epitafa. Autor priča u simbolima, kodovima i skrivenim porukama, ali pažljivim čitanjem možemo tačno zaključiti na šta je autor mislio. U poslednjem dvanestom poglavlju autor govori o, vremenu gde će anđeoske figure na čelu sa anđelom Mihailom, poslate od samog boga, u velikoj poslednjoj borbi, doneti pobedu i uspostaviti Kraljevstvo božje na zemlji.

U to kraljevstvo ućiće samo pravedni, oni koji poštuju Toru i vole svog jedinog boga. Ćak i ako su mrtvi kada se ovo bude dešavalo vaskrsnuće (12-2). Ovo je prvi put da se vaskrs mrtvih pominje u Hebrejskoj bibliji. Opšti vaskrs mrtvih pojavilo se sa apokalipsama, pa je ideja o vaskrsu ušla kroz apokalipsu u Judeizam.

Danilo je ustvari najraniji primer onoga što nazivamo apokaliptička literature. Ona pokušava da odgovori na probleme u kome se jevrejsko društvo našlo u periodu kada je izloženo helenizaciji i represalijama Antioha IV. Odgovor koji pisac apokalipse po Danilu nudi, nije naoružajte se i borite se sa neprijateljem. Šanse su vam male, sami ne možete pobediti Antioha, Grčku ili kasnije Rim, ali naš Bog može. Anđeoska vojska koju on bude poslao triunfovaće nad zlim silama.

Helenizacija Judeje i Makabejski ustanak

Pre nego što je Mediteranski svet postao Rimski, ovde su vladale Helenske kraljevine koje su bile naslednice Aleksandrovog velikog carstva. Aleksandar je 334. godine stare ere, napao starog Grčkog neprijatelja Persijsko carstvo,  pošto se iskrcao u Maloj Aziji i u nizu bitaka koje su usledile potiskivao vojsku Darija III, da bi na kraju ušao u samu prestonicu Persopolis. Aleksandrove trupe stigle su dalje na istok do obale Inda.

Kada je 323. godine Aleksandar umro, njegovo veliko carstvo podeljeno je na četiri države između njegovih generala. Tako se Judeja našla tačno  između dve Helenske kraljevine Selekuida- današnja Sirija i kraljevine Ptolomeja- Egipat. Obe ove kraljevine polagale su pravo na Judeju. Judeja je, prvo pripadala Egipatskoj Helenskoj kraljevini Ptolomeja, ali  ceo treći vek ove dve kraljevine  vodile su  ratove oko prevlasti u Judeji, sve do 200. godine stare ere kada je Antioh III osvojio Judeju i pridružio je Siriji. 

Obe Helenske kraljevine nastavile su politiku Aleksandra Velikog, sprovodeći Helenizaciju na svojim terirtorijama. Aleksandar je hteo da svoje ogromno carstvo ujedni tako što će svuda uspostaviti grčku kulturu, grčki politički sistem i grčki jezik. Naslednice Aleksandrovog carstva, Helnske kraljevine radile su isto. Da bi lakše širili Helenizam Aleksandar i njegovi naslednici gradili su Polise, po uzoru na one kod kuće. Helenski vladari nisu poznati po svojoj skromnosti, te često srećemo da su nove gradove nazivali po sebi. Svaki Polis morao je da sadrži gradski centar gde su se nalazile institucije, različite građevine, agora, gimnazija, teatar, hram. Svaki grad imao je svoju Eklesiju ( termin koji su kasnije usvojili Hrišćani, koji je prevođen kao crkva) gradsku skupštinu. Određeni grad uključivao je u sebe ruralne teritorije i manja  naselja i sela  koja ga okružuju.

U stvarnosti, Helenistički vladari nisu marili šta će ljudi niže klase raditi. Nije ih bilo briga da li običan narod govori domaćim jezikom. Ali ako ste želeli da napredujete u Hlenističkom društvu, da budete deo elite, morali ste da pristanete na pravila kao što je upotreba grčkog jezika. Helenizam je bio jači gde je bilo trgovine i drugih vrsta interakcije među ljudima, a naravno on je manje uspevao u zabačenim selima, i izolovanim gradovima Male Azije. Grčki je vremenom postao dominantan. Grčki jezik raširio se svuda po istočnom Mediteranu postavši jezik kulture i nauke. Vremenom Hebrejska Biblija je prevedena na grčki, takozvani Koine, koji je jezik kojim je pisan i Novi zavet. 

Do ovog vremena veliki broj Jevreja raselio se širom mediterana. Ovi Jevreji, koji nisu više živeli u svojoj domovini, kolektivno se nazivaju dijaspora. Jevreji iz dijaspore pričali su na grčkom, koji je vremenom postao njihov maternji jezik. U Judeji, većina Jevreja pričala je na aramejskom, po neko možda na hebrejskom, a donekle i na grčkom. Helenizacija je bila veća u dijaspori. Jevejske zajednice postojale su u Vaviloniji, Egiptu, Maloj Aziji, Grčkoj, Rimu.

Osvajanje Judeje od strane Selekuida imaće zemljotresne posledice za Jevreje, a pogotovo kada se na presto popeo 175. godine p.n.ere Antioh IV Epitaf. U ovo vreme Judejci nisu imali kralja, visoki sveštenici su upravljali jevrejskim društvom u Jerusalimu. U jevrejskom društvu rodila se debata oko helenizacije. Stvorila se tenzija među Judejcima koji su favorizovali helenizaciju i onih konzervativnih. Jevrejsko društvo ovog vremena mučilo je pitanje koliko se treba helenizovati i kako se izboriti sa helenizacijom. Većina sveštenika i jevrejske  elite stala je na stranu helenizacije. Pojedine svešteničke porodice bile su njihovi politički oponenti i  hteli su da stanu na kraj Helenizaciji. Ove dve oponentne stranke upale su u veliku svađu. Da bi stao na put svađama i potencijalnom građanskom ratu, Antioh IV stacionirao je svoje trupe u Jerusalimu, a hram je pretvoren u helenistički. 

Kada je vera bila u pitanju, helnistički vladari, počevši od Aleksandra Velikog, primenjivali su verski sinkretizam-spajanje. Pošto bi osvojili neku zemlju tamo bi naišli na lokalne bogove. Recimo, u Egiptu videli bi svuda statue Boginje Izide, a onda bi jednostavno zaključili da je to ista Boginja kao Artemida, samo ima drugo ime. Po istoj formuli Antioh je zaključio da je Jahve isto što i Zevs Olipski, pa je hram u Jerusalimu postao mesto gde se obožava Zevs. Još je sprovedeno i nekoliko zakona koji su zabranili obrezivanje, a možda su čak i žrtvovali svinju u hramu u Jerusalimu. Liberalni Jevreji nisu mislili da rade ništa pogrešno, oni su se samo prilagođavali novim uslovima, nenapuštajući religiu svojih predaka. Ali konzervatinvni Jevreji su bili zgroženi.

Reakcija na prisilnu helenizaciju dovela je do Makabejskog ustanka. Pobunu je poveo Matahis, jedan od sveštenika koji nije bio za helenizaciju,  ali on je uskoro poginuo, pa je na čelo pobune stao njegov sin Juda Makabejac-čekić, po kome je poznat ustanak. Juda je sa svojom gerilskom vojskom 164. godine p.n.e. uspeo da povrati Jerusalim i simbolićno očisti hram. Judini naslednici vladaće kao Hasnomejska dinastija u Judeji, manje-više kao nezavisno, u odnosu na susedne zemlje. Ironično, kako je vreme prolazilo, Hasnomejska kuća koja je počela kao borac protiv helenizacije, kao branioc Tore, postaje sama helenizovana.  

U ovo vreme, kao reakcija na Antiohve verske represalije, nekoliko novih religiskih sekti u okviru Judeizma se pojavilo. Među njima su Hasidimi koji su se oštro protivili bilo kakvoj vrsti helenizacije. Jedan od visokih sveštenika iz Jerusalima otišao je iz Jerusalima da bi napravio novi hram Jahvi. U ovo vreme pojavljuju se asketska Esenska zajednica, koja je za sobom ostavila Svitke sa Mrtvog mora, pronađene četrdesetih godina dvadesetog veka.

Rimski mir

Za mnoge naraštaje hrišćanskih vernika, trijuf hrišćanstva nad ogromnim brojem kultova u Rimskom carstvu, bila je prosta Božja volja. Ali je za mnoge rimljane moralo da predstavlja zagonetku. Kako je Rimsko carstvo postalo Hrišćansko? Ko su bili ljudi koji su prvi primili hrišćanstvo? Koji su bili uslovi u kojima je hrišćanstvo kranulo da se iz Jerusalima širi dalje po carstvu? Naći odgovore na ova pitanja nije lak zadatak. Da bi pokušali da dobijemo odgovore, moramo da pokušamo da se prebacimo u svet u kome su ovi ljudi živeli. 

 To je svet ispunjen Bogovima, a većina ljudi je verovala da je svet oko njih ispunjen bezbrojnim nadprirodnim bićima koji su uticali na njihov život. Iako nisu mogli da ih vide , za većinu antičkih ljudi bilo je oćigledno da nadpriodne sile deluju u svim sverama.  

Poplave ili suše, dobra ili loša sreća, da li će baš vašu kuću strefiti grom ili ne, sve je to zavisilo od bogova. Politeisti su čvrsto verovali da Bogovi imaju direktan uticaj na ljudsku svakodnevnicu i sudbinu, ljude, gradove i naravno carstvo.  Bogovi su od ljudi zahtevali da ih poštuju, obožavaju i da im poklanjaju što više pažnje, a za uzvrat Bogovi će se pobrinuti da stvari teku u savršenom redu i da sreća bude na vašoj strani.

Kao što to vernici dans čine, i u antičko vreme ljudi su se obraćali Bogovima kroz molitve, uglavnom na određenim mestima, gde se smatralo da određeno božanstvo prebiva. Hramovima, svetilištima i kod svoje kuće, gde su pravili sopstvena svetilišta sa figurinom boga ili bogova kojima se mole. Rimski svet bio je načičkan svetilištima, gde god da ste putovali carstvom nailazili bi ste na razna svetilišta različitih veličina i značaja, kao što moderni putnik može da vidi mala svetilišta putujući kroz Grčku. Osim molitve, Bogove ste mogli da odobrovoljite i da tražite njihovu naklonost, darovima.

 Na oltarima određenog božanstva vernivi su ostavljali darove u žitu, ulju, hlebu i tamjanu. Žrtvovanje životinja i ptica bio je dar koji su Bogovi primali za vreme specijalnih prilika, velikih verskih komunalnih praznika, ali i kada je pojedincu bila potrebna veća pažnja Božanstva. Ovo bi sve radili kako bi vas Bogovi gledali naklonjeno,  da bi sreća bila na vašoj strani.

*

Ogromno Rimsko carstvo prostiralo se od Hadrijanovog zida u Engleskoj na severu, pa sve do Mesopotamije ( današnji Irak)  na istoku. U ovom ogromnom carstvu živelo je preko 60 miliona stanovnika različite kulture i nacionalnosti. U upotrebi su bila dva jezika, na zapadu je to bio latinski a na istoku carstva zadržao se Grčki jezik – Koine. Pošto su porobili Helenski svet (zaostavština Alexandra Makedonskog) Rimljani nisu pokušavali da ovaj deo carstva latinizuju. Rimljani su prihvatili Helensku kultutu, verski sinkretizam i Grčki jezik. Od Rimljana koji se dosele sa zapada na istok očekivalo se da nauče Grčki.

Sem grčkog jezika, kulture, stukture grčkog polisa i verskog sinkterizma, rimljani su od Aleksandrovog Helenskog sveta usvojili Kult imperatora. Aleksandar je bio prvi koji je, osvojivši Egipat prihvatio istočnjački običaj da se gospodar proglasi za božanstvo, Rimljani su ovo usvojili, pa su imperatori počevši od Oktavijana Avgusta, sebe isticali kao specijalne agente na zemlji koji štite cartvo, a posle smrti nastavili bi sa nebesa da rade isto.

Religija ili kult bio je etnički određen, nešto što je indetifikovalo određenu grupu-Genos. Religija teče venema čoveka. Herodot u stojoj Istoriji daje čist primer ovakvog načina razmišljnja, definišući Grke kao jedan narod podvlačeći da imaju istu krv, bogove, kultove i običaje. Bilo je veoma bitno da poštujete one Bogove koje su poštovali vaši preci. Istina njima ste mogli pridodati još koje božanstvo. Tako ste mogli poštovati, onoliko Božanstava koliko ste hteli. Rimljanima su se ustvari različiti Bogovi činili isto, samo imaju različita imena. Nije postojala sumnja da drugi Bogovi postoje baš kao što postoji i vaš.

Rimsko carstvo je ustvari bilo verski otvoreno,religisti tolerantno a holivudska prestava da Rimljani proganjaju druge religije je samo holivudska, i nema veze sa istinom. Mogli ste da obožavate bilo koje Božanstvo, rimljani nikad nisu imali problem sa tim. Ustvari jedini problem koji su Rimljani imali jeste ako bi ste ugrozili Pax Romana-Rimski mir.

Iz brutalnog građanskog rata, koji je uništio Rimsku republiku, kao pobednik izašao je Oktavijan. Pošto je pobedio Marka Antonija koji se udružio sa poslednjom Egipatskom kraljicom Kleopatrom 27. godine p.n.ere, Oktavijan je postao jedini vladar Rimskog carstva, a rimska imperija ušla je u novo doba. Posle višedeceniskih krvavih sukoba, posle toliko prolivene krvi u građanskim ratovima, Oktavijan je uspostavio Rimski mir. Oktavijan je bio tvorac i garantor mira.
 Poučen Cezarovom sudbinom, ubijenim od strane senatora koji nisu hteli tiranina, Avgust je bio rešen da pod velom restauracije republike uspostavi novu formulu vlasti. Avgust je proklamovao da je vratio rimskom narodu vlast a da je on samo Princeps-prvi među jednakima. U realnosti sva vlast, vojska, senat sve je bilo u Avgustovim rukama, a republika je vremenom  nestala u izmaglici kolektivne amnezije.

Sa druge strane mir  i političko jedinstvo postignuto je širom mediteranskog sveta. Mediteranski svet nikada do sada nije bio po jedinstvenom vlašću,  niti je doživeo jedinstveni prosperitet kao sada. Izgradnja puteva koji su povezivali gradove omogućila je lako putovanje po carstvu, procvat trgovine, širenje novih ideja i religija.