Helenizacija Judeje i Makabejski ustanak

Pre nego što je Mediteranski svet postao Rimski, ovde su vladale Helenske kraljevine koje su bile naslednice Aleksandrovog velikog carstva. Aleksandar je 334. godine stare ere, napao starog Grčkog neprijatelja Persijsko carstvo,  pošto se iskrcao u Maloj Aziji i u nizu bitaka koje su usledile potiskivao vojsku Darija III, da bi na kraju ušao u samu prestonicu Persopolis. Aleksandrove trupe stigle su dalje na istok do obale Inda.

Kada je 323. godine Aleksandar umro, njegovo veliko carstvo podeljeno je na četiri države između njegovih generala. Tako se Judeja našla tačno  između dve Helenske kraljevine Selekuida- današnja Sirija i kraljevine Ptolomeja- Egipat. Obe ove kraljevine polagale su pravo na Judeju. Judeja je, prvo pripadala Egipatskoj Helenskoj kraljevini Ptolomeja, ali  ceo treći vek ove dve kraljevine  vodile su  ratove oko prevlasti u Judeji, sve do 200. godine stare ere kada je Antioh III osvojio Judeju i pridružio je Siriji. 

Obe Helenske kraljevine nastavile su politiku Aleksandra Velikog, sprovodeći Helenizaciju na svojim terirtorijama. Aleksandar je hteo da svoje ogromno carstvo ujedni tako što će svuda uspostaviti grčku kulturu, grčki politički sistem i grčki jezik. Naslednice Aleksandrovog carstva, Helnske kraljevine radile su isto. Da bi lakše širili Helenizam Aleksandar i njegovi naslednici gradili su Polise, po uzoru na one kod kuće. Helenski vladari nisu poznati po svojoj skromnosti, te često srećemo da su nove gradove nazivali po sebi. Svaki Polis morao je da sadrži gradski centar gde su se nalazile institucije, različite građevine, agora, gimnazija, teatar, hram. Svaki grad imao je svoju Eklesiju ( termin koji su kasnije usvojili Hrišćani, koji je prevođen kao crkva) gradsku skupštinu. Određeni grad uključivao je u sebe ruralne teritorije i manja  naselja i sela  koja ga okružuju.

U stvarnosti, Helenistički vladari nisu marili šta će ljudi niže klase raditi. Nije ih bilo briga da li običan narod govori domaćim jezikom. Ali ako ste želeli da napredujete u Hlenističkom društvu, da budete deo elite, morali ste da pristanete na pravila kao što je upotreba grčkog jezika. Helenizam je bio jači gde je bilo trgovine i drugih vrsta interakcije među ljudima, a naravno on je manje uspevao u zabačenim selima, i izolovanim gradovima Male Azije. Grčki je vremenom postao dominantan. Grčki jezik raširio se svuda po istočnom Mediteranu postavši jezik kulture i nauke. Vremenom Hebrejska Biblija je prevedena na grčki, takozvani Koine, koji je jezik kojim je pisan i Novi zavet. 

Do ovog vremena veliki broj Jevreja raselio se širom mediterana. Ovi Jevreji, koji nisu više živeli u svojoj domovini, kolektivno se nazivaju dijaspora. Jevreji iz dijaspore pričali su na grčkom, koji je vremenom postao njihov maternji jezik. U Judeji, većina Jevreja pričala je na aramejskom, po neko možda na hebrejskom, a donekle i na grčkom. Helenizacija je bila veća u dijaspori. Jevejske zajednice postojale su u Vaviloniji, Egiptu, Maloj Aziji, Grčkoj, Rimu.

Osvajanje Judeje od strane Selekuida imaće zemljotresne posledice za Jevreje, a pogotovo kada se na presto popeo 175. godine p.n.ere Antioh IV Epitaf. U ovo vreme Judejci nisu imali kralja, visoki sveštenici su upravljali jevrejskim društvom u Jerusalimu. U jevrejskom društvu rodila se debata oko helenizacije. Stvorila se tenzija među Judejcima koji su favorizovali helenizaciju i onih konzervativnih. Jevrejsko društvo ovog vremena mučilo je pitanje koliko se treba helenizovati i kako se izboriti sa helenizacijom. Većina sveštenika i jevrejske  elite stala je na stranu helenizacije. Pojedine svešteničke porodice bile su njihovi politički oponenti i  hteli su da stanu na kraj Helenizaciji. Ove dve oponentne stranke upale su u veliku svađu. Da bi stao na put svađama i potencijalnom građanskom ratu, Antioh IV stacionirao je svoje trupe u Jerusalimu, a hram je pretvoren u helenistički. 

Kada je vera bila u pitanju, helnistički vladari, počevši od Aleksandra Velikog, primenjivali su verski sinkretizam-spajanje. Pošto bi osvojili neku zemlju tamo bi naišli na lokalne bogove. Recimo, u Egiptu videli bi svuda statue Boginje Izide, a onda bi jednostavno zaključili da je to ista Boginja kao Artemida, samo ima drugo ime. Po istoj formuli Antioh je zaključio da je Jahve isto što i Zevs Olipski, pa je hram u Jerusalimu postao mesto gde se obožava Zevs. Još je sprovedeno i nekoliko zakona koji su zabranili obrezivanje, a možda su čak i žrtvovali svinju u hramu u Jerusalimu. Liberalni Jevreji nisu mislili da rade ništa pogrešno, oni su se samo prilagođavali novim uslovima, nenapuštajući religiu svojih predaka. Ali konzervatinvni Jevreji su bili zgroženi.

Reakcija na prisilnu helenizaciju dovela je do Makabejskog ustanka. Pobunu je poveo Matahis, jedan od sveštenika koji nije bio za helenizaciju,  ali on je uskoro poginuo, pa je na čelo pobune stao njegov sin Juda Makabejac-čekić, po kome je poznat ustanak. Juda je sa svojom gerilskom vojskom 164. godine p.n.e. uspeo da povrati Jerusalim i simbolićno očisti hram. Judini naslednici vladaće kao Hasnomejska dinastija u Judeji, manje-više kao nezavisno, u odnosu na susedne zemlje. Ironično, kako je vreme prolazilo, Hasnomejska kuća koja je počela kao borac protiv helenizacije, kao branioc Tore, postaje sama helenizovana.  

U ovo vreme, kao reakcija na Antiohve verske represalije, nekoliko novih religiskih sekti u okviru Judeizma se pojavilo. Među njima su Hasidimi koji su se oštro protivili bilo kakvoj vrsti helenizacije. Jedan od visokih sveštenika iz Jerusalima otišao je iz Jerusalima da bi napravio novi hram Jahvi. U ovo vreme pojavljuju se asketska Esenska zajednica, koja je za sobom ostavila Svitke sa Mrtvog mora, pronađene četrdesetih godina dvadesetog veka.