https://www.youtube.com/watch?v=p6W-Tu-vBas

DA LI JE ISUS POSTOJAO?

Niko nikada nije sumnjao u postojanje Isusovo sve do 17. i 18. veka kada su skeptici prosvetiteljstva počeli da postavljaju pitanje Isusovog postojanja. U osvit prosvetiteljstva pojavila se ideja da se hrišćanstvo treba proučavati kao bilo koja druga istoriska pojava i da se u proučavanju postanka hrišćanstva treba upotrebiti istoriska kritička metoda.

Danas, većina istoričara ranog hrišćanstva ne sumnja u Isusovo postojanje. Istoričari smatraju da ima dovoljno dokaza koji potvrđuju da je u Palestini postojao čovek po imenu Isus koji je uspeo da okupi oko sebe izvestan broj ljudi koji su ga sledili, sa kojima se Isus pojavio u Jerusalimu na praznik Pasha, gde su ga Rimske vlasti u saradnji sa lokalnom aristokratijom razapele na krst.

Istoriski Isus

Istoriski Isus nije isto što je Isus hrišćanske vere. Za hrićane širom sveta Isus je božanstvo, Hristos-što je grčka reč koja znači Izabranik-Mesija. On je objekat njihove vere i obožavanja. Mnoge stvari vezane za Hrista vere ne mogu se dokazati, ali isto tako ne mogu se ni opovrgnuti istoriskom metodom, i zato su one predmet teologije i vere a ne Istoriske nauke. (Istorija se ne bavi Hristovim vaskrsenjem jer nepostoji istoriska medota kojom bi se moglo dokazati ili opovrgnuti vaskrsenje. Vaskrsenje je jednostavno predmet teologije a ne nauke.)

Istoriski Isus je nešto sasvim drugo. Istorija polazi od predpostavke da traga za ljudskim bićem  koje je živelo, delovalo, hodalo i pričalo u Galileji i Judeji u prvoj polovini prvog veka nove ere. Ako hoćemo da uprostimo stvari, istorisko je ono što se ustvari moglo desiti uzimajući mesto i vreme u kome se dešavalo. Istoričar je kao detektiv, koji skuplja dokaze i delove slagalice,  pokušavajući  da dođe do onogo šta se stvarno desilo. Naravno, šta se zapravo desilo teško je otkriti, izvori su oskudni, a distanca od dve hiljade godina još više otežava u rasvetljavanju događaja. Šta se stvarno desilo, problematičan je koncept i zvuči mnogo jednostavnije nego što stvarno jeste. Prošlost je zaukev izgubljena za nas, a mašina za putovanje u prošlost nije izmišljenja.

Posao istoričara je da rekonstruišu određeni događaj iz prošlosti na osnovu dokaza koje je kao detektiv sakupio. Ali kako će ga istorićar rekonstuisati zavisi u velikoj meri kakav pogled na svet ima. Istoričari nemaju luksus kao u drugim egzaktnim naukama da experimentima dokazuju ili opovrgavaju naučne teorije.

Sa humanizmom i renesansom rodila se kritička istoriska medota pod čiju lupu je ubrzo došao na red i sam objekat Hrišćanske vere Isus. Međutim, ono što je do nas došlo o Isusu nažalost jesu samo teološka dela i kao takva nisu pouzdan istoriski izvor na koji se možemo osloniti. Postoje istoriske informacije koje možemo naći u Jevanđeljima, ali Jevanđelja sama po sebi nisu istorije, pre ih možemo nazvati propovedima u narativnoj formi. Istoričari pokušavaju da spoje znanja koja imaju o periodu u kome je živeo Isus, svedočanstva i jevanđelja i da na osnovu toga što imamo pokušamo da rekonstuišemo Isusov život.

Gde se on rodio? Kakvom socijalnom miljeu je pripadao? Koji jezik je govorio i kakvo je njegovo učenje bilo?

Neka uđu Rimljani

Posle Makabejskog ustanka, Hasnomejska dinastija vladala je Judejom čitav vek. Na početku oni su nosili titulu prvosveštenika, a od vremena Aleksandra Janjina (103-76 p.n.e.) počeli su da koriste titulu kralja. Za vreme njegove vlade Judeja je proširila svoje teritorije na Samariju i Idumeu. Međutim, na horizontu se pojavila nova supersila - Rim.

Rimski general Popmpej 63. godine p.n.ere ušao je u Jerusalim, uključivši Judeju u Rimsku Imperiju. Rimljani su ovde upravljali uz pomoć lokalne aristokratije, čije je glavno zaduženje bilo da sprovode Rimsku politiku, da uspešno ubiraju porez i da svoje podanike drže pod kontrolom, ne dozvoljavajući da dođe do pobune. Rimljani nisu hteli da se opterećuju do te mere da sve kontrolišu sami, oni bi ostavili lokalnog kralja, da zajedno sa aristokratijom, vladaju svojim podanicima. Kralj postaje Rimski klijet odan Rimljanima, jer je svoju vlast dugovao njima.

*

Irod Veliki, dugovao je svoju vlast Rimljanima. Irod je, takođe, svoj politički uspon dugovao svom ocu. Njegov otac, Antipatar, bio je general i bliski saradnik jednog od sinova Aleksandra Janjina, kralja Hirkanusa II.  Ovaj ambiciozni čovek, bio je ustvari, Idumenskog porekla. Idumea je oblast, južno od Judeje, koju su kraljevi Hasnomejske dinastije osvojili, a lokalno stanovništvo je prisilno obrezano. Antipatar, iako je bio Idumejac, uspeo je da ga Julije Cezar postavi za prokuratora Judeje 47. godine p.n.ere. Posle njegove smrti 37. godine p.n.ere Rimski senat proglasio je Iroda za kralja Judeje. Tako je Hasnomejsku dinastiju smenila nova dinastija.

Irod, iako je zadobio titulu Veliki, nije bio popularan. U očima mnogih Jevreja, on nije bio pogodan da upravlja zemljom.  Bio Idumejac i  nije pripadao Davidovskoj liniji. On se, doduše oženio princezom iz kuće Hasnomeja, kako bi legitimisao svoju vlast, ali to Irodu nije mnogo pomoglo da svoj imiđž popobljša. Tome je doprinela i njegova brutalna kampanja protiv svih onih koji su mu se usprotivili. Dugim rečima, svako ko se našao na putu Irodu bio je uklonjen. Pogubio je svoju ženu, a kad su mu zasmetali, pogubio je dva sopstvena sina.

Irod je takođe, ostao upamćen kao veliki graditelj obnavljajući gradove i utvrđenja širom Judeje. Njegov najslavniji građevinski poduhvat bila je dogradnja Jerusalimskog hrama, u razmerama koje do tada nisu bile viđene.

Posle Irodove smrti 4. godine n.ere, Rimljani su upravu nad provincijom podelili između Irodovih sinova. Judeja je uskoro stavljena pod direktnu rimsku upravu sa guvernerom - prokuratom na čelu, dok je u Galileji kralj klijen bio Irod Antipas (jedan od sinova Iroda Velikog), koji je odrubio glavu Jovanu Krstitelju (Marko 6:17-18).

Bilo je ovo teško vreme za sinove Izrailja. Ponovo, našli su se pod stranom vlašću, dok je lokalna aristokratija uživala u svojim velelepnim kućama, običan narod jedva je preživljavao. Početkom prvog veka Judeja je bila puna proroka, koji su očekivali da će se Bog nekako umešati i doneti spasenje. Proroci su svoju inspiraciju crpeli iz Jevrejskog Svetog pisma. Neki od njih sebe su smatrali Kraljem Judeja – Mesijom – Izabranikom, poslatom od Boga da uspostavi novo Izrailjsko carstvo. Ovo je veoma bilo opasno, jer jedino je rimski senat mogao da postavi kralja Judeje. Svako ko bi sebe smatrao kraljem Judeje, bez da ga je rimski senat proklamovao, smatrao bi se političkim prestupnikom.

Takođe, u samom Judaizmu postojao je konflikt. Nisu se svi Jevreji slagali kako treba odgovoriti na političku situaciju. Između sebe, Jevreji su se prepiriali kako odgovoriti i kako se prilagoditi na Grčku a potom Rimsku, kulturnu, političku, socijalnu i lingvističku dominaciju.

Kao odgovor na rimsku dominaciju pojavili su se Solomonovi Psalmi. Oni govore o Pompejevom osvajanju Judje i Jerusalima, prikazujući rimskog generala kao najvećeg grešnika. Pojavu Rimljana objašnjavaju kao božju kaznu jer svi Jevreji nisu poštovali Toru, onako kako Bog od njih očekuje. Neki Jevreji pogotovo, aristokratija, sveštenici u Jerusalimu, najveći su grešnici. Zbog njih Bog kažnjava svoj izabrani narod. Psalmi kritikuju Rimljane i vladajuću Jevrejsku klasu, i nadaju se u dolazak božjeg izabranika-Mesije iz Davidove linije.  Mesija će ujediniti dvanest jevrejskih plemena, isterati stranu vlast, i pošto će biti odan Bogu i Tori, on će vladati, ustvari celom svetom u mudrosti i pravednosti. Mesija je suprotan Pompeju i Hasnomejima.

Jevrejska kraljevina ustvari nikada nije bila stvarno nezavisna. Ćak i za vreme Hasnomejaca ona nije imala važnu političku ulogu. Uska teritorija Judeje  uvek se nalazila obavijena većim silama kao što su Egipat, Sirija ili Rim. Judeja nije bila posebno  politički i ekonomski važna, iz perspektive Rima ona je bila majušna pokrajna na obodima carstva.

Međutim, Jevreji su imali ideologiju, utemeljenu u svom Svetom pismu, o kraljevstvu i svetskoj dominaciji, koja nije odgovarala realnosti. Psalmi su puni jezika koji nagoveštavaju da ko god vlada u Jerusalmu ustvari vada svetom. Socijalna i politička situacija bila je totalno suprotna od Jevrejske ideologije. U vrtlogu Jevrejske ideologije koja neodgovara realnosti rodio se Isus. 

Apokalipsa i Knjiga Danilova

Verska politika Antioha IV podelila je jevrejsko društvo. Neki Jevreji, poput Makabejaca,  verovali su da je najbolje naouražati se i tako isterati stranu vlast . Međutim, jedan deo Jevreja počeo je da veruje da će se Bog  čudesno umešati u zbivanja. On će poslati nebesku vojsku na zemlju i ova nebeska armija pobediće Antioha ili koga već, i uspostaviti novo Judejsko kraljevstvo. Da bi objasnili zašto stvari nisu onakve kakve bi trebalo da budu, pojavio se Apokalipticizam, kao još jedan odgovor na helenizaciju.

Veliki broj Jevrejske literature koja nastaje u periodu od 3. veka p.n.ere do 2. veka nove ere, ima apokaliptički karakter. Njen najistaknutiji predstavnik u Starom Zavetu je Knjiga Danilova. Takođe, Novi zavet prožet je apokaliptičkim idejama, a samo hrišćanstvo je počelo kao Apokaliptička jevrejska sekta.

Sve apokalipse imaju određene zajedničke  karakteristike. Prvo, one su sve Ehatološke. Ehaton na grčkom znači kraj, pa prema tome, sve apokalipse govore o kraju vremena, kraju sveta koji se približava. Svet kakav je sada samo što se nije završio, eshaton donosi kraj onome što je pogrešno i postavlja sve na pravo mesto.

Anđeo ili neka druga božanska figura ima ulugu glasnika koji donosi poruku. Poruka je totalno u šiframa i zahteva tumačenje. Obično, onaj koji ima otkrovenje tumači šifraovanu poruku. Vizije su uvek prisutne, hronološke, sistematične, govore o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Apokalipse uglavnom predviđaju seriju katastrofa, ratova, poplava, zemljotresa. Ta katastrofa, kosmičkih je razmera i predstavlja znak da je eshaton blizu. Moralno su dualističke i imaju tendenciju da ljudki rod, ljude uopšte, dele u dve grupe koje se međusobno isključuju. Na jednoj strani, imate pravedne koji su malobrojni, a na drugoj  su zli i oni su većina. Sve njih očekuje neki javni sud, gde će pravedni biti spašeni a zli uništeni.

Još jedna karakteristika apokalipse je da se Bog prvi put pojavljuje kao kralj. Bog nekako dovodi istoriju do kraja, uništava zle i potom postaje vrhovni vladar novog sveta. Bog je izgubio vlast nad svetom, koji je stvorio. Svetom vladaju zle sile, ali pisci apokalipse veruju da Bog ima moć da ove zle sile pobedi i ponovo ima kontrolu nad svetom koji je napravio. 

Pisci apokalipsa imaju negativan i pesimistički pogled na svet. Svet je iskvaren, nepostoji pravda, jer zli vladaju nad pravednima. Ali nada postoji, jer će se Bog uskoro umešati u pokvareni svet i tako spasiti pravedne. Ćak iako ste umrli pre nego što se Bog umešao, nema potrebe  da brinete, jer sve pravedne očekuje vaskrs. Dobri i pravedni biće tako nagrađeni, a zli će konačno dobiti svoje. Ideja  i verovanje u ličnu besmrtnost i opšti vaskrs prvi put se pojavljuje u Judaizmu sa  Danilovom knjigom.

Većina apokalipsi pisana je pod psudonimom, osoba čije ime apokalipsa nosi po pravilu je neka značajna ličnost iz prošlosti, koja živi u prošlosti, ali je “videla” u svojim vizijama stvari koje će se dešavati u budućnosti.

*

Kniga Danilova je jedina knjiga u Hebrejskoj Bibliji koja skroz pripada žanru apokalipse. Napisana je između 167. i 164. godine stare ere, što je stavlja u perod kada je Antioh IV Epitaf sprovodio prisilnu helenizaciju nad Jevrejima. Snažno je uticala na kasnija jevrejska i hrićanska dela.

Knjigu Danilovu možemo podeliti na dva dela. Prvi deo knjige, od 1-6 poglavlja, govori o jednom mladom Jevrejskom momku Danilu, koji živi u egzilu u Vaviloniji na dvoru cara Navukodonosora, u 6. veku stare ere. To je ustvari, moralna priča o pobožnom, mudrom, pametnom Jevreju, koji odoleva klanjanju drugim bogovima i ostaje veran Jahvi. Ove moralne priče, pisane su za Jevreje koji žive pod Grčkom dominacijom, kako bi bili ohrabreni da ne podlegnu tuđim bogovima.  Apokaliptički pisci sebe uglavnom stavljaju u daleku prošlost (kao Danilo koji ustvari sve događaje prorokuje u 6.veku stare ere) pričajući o istoriskim događajima koji tek treba da se dese.

Danilo ima dar da tumači snove. Pošto je Vavilonski car Navukodonosor (Dan.2) usnio san, očajan je u svom pokušaju da pronađe tumačenje istog.  Vavilonski mudraci neuspevaju da protumače san, Danilo uspeva.

Navukodonosor je sanjao statuu čija glava je od čistog zlata, grudi od srebra, noge od bronze a stopala od mešavine gvožđa i zemlje, a potom je tu statuu razbio ogromni kamen. Svaki od metala predstvalja jedno kraljestvo. Zlato je naravno Vavilonija, srebro je Medija, bronza Persija a mešavina bronze i gline predstavlja Grčku.  Danilo tumači san, “predviđajući” događaje iz budućnosti Vavilonskom caru. Sva četri kraljevstva biće uništena, a kad poslednje bude uništeno uspostaviće se Kraljevstvo Božje (Dan2-44).

Ostala poglavlja od 3-6 sadrže druge priče, koje imaju istu poentu. Od poglavlja 7 naracija se menja iz trećeg u prvo lice.

Na početku poglavlja 7. Danilo je usnio san.  Iz mora izlaze zveri, koje su definitivno strašnije od bilo koje zveri na zemlji. Kao u snu sa statuom, četri zveri su ustvari, četri različita vladara i njihova kraljevstva. Četvrta zver naručito je ogavna predstavlja Kraljevinu Selekuida (7-7).

Danilo, govori o kraljevinama, daje svoju proročku prognozu stvari koje će se desiti a koje su politički vezane za Judeju. On ima različite vizije i snove, sa različitim  simbolima, ali one sve govore istu priču i imaju  isru poentu. Zle sile vladaju svetom, haos vlada nad redom, tama nad svetlom. Međutim, stvari će se uskoro promeniti. Dobre sile, na čijem čelu se nalazi Bog, uskoro će se upustiti u bitku sa rđavim silama i postaviti stvari na svoje mesto.

Drugi deo Knjige Danilove govori o događajima koji su potresali Judeju za vreme Antioha IV Epitafa. Autor priča u simbolima, kodovima i skrivenim porukama, ali pažljivim čitanjem možemo tačno zaključiti na šta je autor mislio. U poslednjem dvanestom poglavlju autor govori o, vremenu gde će anđeoske figure na čelu sa anđelom Mihailom, poslate od samog boga, u velikoj poslednjoj borbi, doneti pobedu i uspostaviti Kraljevstvo božje na zemlji.

U to kraljevstvo ućiće samo pravedni, oni koji poštuju Toru i vole svog jedinog boga. Ćak i ako su mrtvi kada se ovo bude dešavalo vaskrsnuće (12-2). Ovo je prvi put da se vaskrs mrtvih pominje u Hebrejskoj bibliji. Opšti vaskrs mrtvih pojavilo se sa apokalipsama, pa je ideja o vaskrsu ušla kroz apokalipsu u Judeizam.

Danilo je ustvari najraniji primer onoga što nazivamo apokaliptička literature. Ona pokušava da odgovori na probleme u kome se jevrejsko društvo našlo u periodu kada je izloženo helenizaciji i represalijama Antioha IV. Odgovor koji pisac apokalipse po Danilu nudi, nije naoružajte se i borite se sa neprijateljem. Šanse su vam male, sami ne možete pobediti Antioha, Grčku ili kasnije Rim, ali naš Bog može. Anđeoska vojska koju on bude poslao triunfovaće nad zlim silama.

Helenizacija Judeje i Makabejski ustanak

Pre nego što je Mediteranski svet postao Rimski, ovde su vladale Helenske kraljevine koje su bile naslednice Aleksandrovog velikog carstva. Aleksandar je 334. godine stare ere, napao starog Grčkog neprijatelja Persijsko carstvo,  pošto se iskrcao u Maloj Aziji i u nizu bitaka koje su usledile potiskivao vojsku Darija III, da bi na kraju ušao u samu prestonicu Persopolis. Aleksandrove trupe stigle su dalje na istok do obale Inda.

Kada je 323. godine Aleksandar umro, njegovo veliko carstvo podeljeno je na četiri države između njegovih generala. Tako se Judeja našla tačno  između dve Helenske kraljevine Selekuida- današnja Sirija i kraljevine Ptolomeja- Egipat. Obe ove kraljevine polagale su pravo na Judeju. Judeja je, prvo pripadala Egipatskoj Helenskoj kraljevini Ptolomeja, ali  ceo treći vek ove dve kraljevine  vodile su  ratove oko prevlasti u Judeji, sve do 200. godine stare ere kada je Antioh III osvojio Judeju i pridružio je Siriji. 

Obe Helenske kraljevine nastavile su politiku Aleksandra Velikog, sprovodeći Helenizaciju na svojim terirtorijama. Aleksandar je hteo da svoje ogromno carstvo ujedni tako što će svuda uspostaviti grčku kulturu, grčki politički sistem i grčki jezik. Naslednice Aleksandrovog carstva, Helnske kraljevine radile su isto. Da bi lakše širili Helenizam Aleksandar i njegovi naslednici gradili su Polise, po uzoru na one kod kuće. Helenski vladari nisu poznati po svojoj skromnosti, te često srećemo da su nove gradove nazivali po sebi. Svaki Polis morao je da sadrži gradski centar gde su se nalazile institucije, različite građevine, agora, gimnazija, teatar, hram. Svaki grad imao je svoju Eklesiju ( termin koji su kasnije usvojili Hrišćani, koji je prevođen kao crkva) gradsku skupštinu. Određeni grad uključivao je u sebe ruralne teritorije i manja  naselja i sela  koja ga okružuju.

U stvarnosti, Helenistički vladari nisu marili šta će ljudi niže klase raditi. Nije ih bilo briga da li običan narod govori domaćim jezikom. Ali ako ste želeli da napredujete u Hlenističkom društvu, da budete deo elite, morali ste da pristanete na pravila kao što je upotreba grčkog jezika. Helenizam je bio jači gde je bilo trgovine i drugih vrsta interakcije među ljudima, a naravno on je manje uspevao u zabačenim selima, i izolovanim gradovima Male Azije. Grčki je vremenom postao dominantan. Grčki jezik raširio se svuda po istočnom Mediteranu postavši jezik kulture i nauke. Vremenom Hebrejska Biblija je prevedena na grčki, takozvani Koine, koji je jezik kojim je pisan i Novi zavet. 

Do ovog vremena veliki broj Jevreja raselio se širom mediterana. Ovi Jevreji, koji nisu više živeli u svojoj domovini, kolektivno se nazivaju dijaspora. Jevreji iz dijaspore pričali su na grčkom, koji je vremenom postao njihov maternji jezik. U Judeji, većina Jevreja pričala je na aramejskom, po neko možda na hebrejskom, a donekle i na grčkom. Helenizacija je bila veća u dijaspori. Jevejske zajednice postojale su u Vaviloniji, Egiptu, Maloj Aziji, Grčkoj, Rimu.

Osvajanje Judeje od strane Selekuida imaće zemljotresne posledice za Jevreje, a pogotovo kada se na presto popeo 175. godine p.n.ere Antioh IV Epitaf. U ovo vreme Judejci nisu imali kralja, visoki sveštenici su upravljali jevrejskim društvom u Jerusalimu. U jevrejskom društvu rodila se debata oko helenizacije. Stvorila se tenzija među Judejcima koji su favorizovali helenizaciju i onih konzervativnih. Jevrejsko društvo ovog vremena mučilo je pitanje koliko se treba helenizovati i kako se izboriti sa helenizacijom. Većina sveštenika i jevrejske  elite stala je na stranu helenizacije. Pojedine svešteničke porodice bile su njihovi politički oponenti i  hteli su da stanu na kraj Helenizaciji. Ove dve oponentne stranke upale su u veliku svađu. Da bi stao na put svađama i potencijalnom građanskom ratu, Antioh IV stacionirao je svoje trupe u Jerusalimu, a hram je pretvoren u helenistički. 

Kada je vera bila u pitanju, helnistički vladari, počevši od Aleksandra Velikog, primenjivali su verski sinkretizam-spajanje. Pošto bi osvojili neku zemlju tamo bi naišli na lokalne bogove. Recimo, u Egiptu videli bi svuda statue Boginje Izide, a onda bi jednostavno zaključili da je to ista Boginja kao Artemida, samo ima drugo ime. Po istoj formuli Antioh je zaključio da je Jahve isto što i Zevs Olipski, pa je hram u Jerusalimu postao mesto gde se obožava Zevs. Još je sprovedeno i nekoliko zakona koji su zabranili obrezivanje, a možda su čak i žrtvovali svinju u hramu u Jerusalimu. Liberalni Jevreji nisu mislili da rade ništa pogrešno, oni su se samo prilagođavali novim uslovima, nenapuštajući religiu svojih predaka. Ali konzervatinvni Jevreji su bili zgroženi.

Reakcija na prisilnu helenizaciju dovela je do Makabejskog ustanka. Pobunu je poveo Matahis, jedan od sveštenika koji nije bio za helenizaciju,  ali on je uskoro poginuo, pa je na čelo pobune stao njegov sin Juda Makabejac-čekić, po kome je poznat ustanak. Juda je sa svojom gerilskom vojskom 164. godine p.n.e. uspeo da povrati Jerusalim i simbolićno očisti hram. Judini naslednici vladaće kao Hasnomejska dinastija u Judeji, manje-više kao nezavisno, u odnosu na susedne zemlje. Ironično, kako je vreme prolazilo, Hasnomejska kuća koja je počela kao borac protiv helenizacije, kao branioc Tore, postaje sama helenizovana.  

U ovo vreme, kao reakcija na Antiohve verske represalije, nekoliko novih religiskih sekti u okviru Judeizma se pojavilo. Među njima su Hasidimi koji su se oštro protivili bilo kakvoj vrsti helenizacije. Jedan od visokih sveštenika iz Jerusalima otišao je iz Jerusalima da bi napravio novi hram Jahvi. U ovo vreme pojavljuju se asketska Esenska zajednica, koja je za sobom ostavila Svitke sa Mrtvog mora, pronađene četrdesetih godina dvadesetog veka.

Rimski mir

Za mnoge naraštaje hrišćanskih vernika, trijuf hrišćanstva nad ogromnim brojem kultova u Rimskom carstvu, bila je prosta Božja volja. Ali je za mnoge rimljane moralo da predstavlja zagonetku. Kako je Rimsko carstvo postalo Hrišćansko? Ko su bili ljudi koji su prvi primili hrišćanstvo? Koji su bili uslovi u kojima je hrišćanstvo kranulo da se iz Jerusalima širi dalje po carstvu? Naći odgovore na ova pitanja nije lak zadatak. Da bi pokušali da dobijemo odgovore, moramo da pokušamo da se prebacimo u svet u kome su ovi ljudi živeli. 

 To je svet ispunjen Bogovima, a većina ljudi je verovala da je svet oko njih ispunjen bezbrojnim nadprirodnim bićima koji su uticali na njihov život. Iako nisu mogli da ih vide , za većinu antičkih ljudi bilo je oćigledno da nadpriodne sile deluju u svim sverama.  

Poplave ili suše, dobra ili loša sreća, da li će baš vašu kuću strefiti grom ili ne, sve je to zavisilo od bogova. Politeisti su čvrsto verovali da Bogovi imaju direktan uticaj na ljudsku svakodnevnicu i sudbinu, ljude, gradove i naravno carstvo.  Bogovi su od ljudi zahtevali da ih poštuju, obožavaju i da im poklanjaju što više pažnje, a za uzvrat Bogovi će se pobrinuti da stvari teku u savršenom redu i da sreća bude na vašoj strani.

Kao što to vernici dans čine, i u antičko vreme ljudi su se obraćali Bogovima kroz molitve, uglavnom na određenim mestima, gde se smatralo da određeno božanstvo prebiva. Hramovima, svetilištima i kod svoje kuće, gde su pravili sopstvena svetilišta sa figurinom boga ili bogova kojima se mole. Rimski svet bio je načičkan svetilištima, gde god da ste putovali carstvom nailazili bi ste na razna svetilišta različitih veličina i značaja, kao što moderni putnik može da vidi mala svetilišta putujući kroz Grčku. Osim molitve, Bogove ste mogli da odobrovoljite i da tražite njihovu naklonost, darovima.

 Na oltarima određenog božanstva vernivi su ostavljali darove u žitu, ulju, hlebu i tamjanu. Žrtvovanje životinja i ptica bio je dar koji su Bogovi primali za vreme specijalnih prilika, velikih verskih komunalnih praznika, ali i kada je pojedincu bila potrebna veća pažnja Božanstva. Ovo bi sve radili kako bi vas Bogovi gledali naklonjeno,  da bi sreća bila na vašoj strani.

*

Ogromno Rimsko carstvo prostiralo se od Hadrijanovog zida u Engleskoj na severu, pa sve do Mesopotamije ( današnji Irak)  na istoku. U ovom ogromnom carstvu živelo je preko 60 miliona stanovnika različite kulture i nacionalnosti. U upotrebi su bila dva jezika, na zapadu je to bio latinski a na istoku carstva zadržao se Grčki jezik – Koine. Pošto su porobili Helenski svet (zaostavština Alexandra Makedonskog) Rimljani nisu pokušavali da ovaj deo carstva latinizuju. Rimljani su prihvatili Helensku kultutu, verski sinkretizam i Grčki jezik. Od Rimljana koji se dosele sa zapada na istok očekivalo se da nauče Grčki.

Sem grčkog jezika, kulture, stukture grčkog polisa i verskog sinkterizma, rimljani su od Aleksandrovog Helenskog sveta usvojili Kult imperatora. Aleksandar je bio prvi koji je, osvojivši Egipat prihvatio istočnjački običaj da se gospodar proglasi za božanstvo, Rimljani su ovo usvojili, pa su imperatori počevši od Oktavijana Avgusta, sebe isticali kao specijalne agente na zemlji koji štite cartvo, a posle smrti nastavili bi sa nebesa da rade isto.

Religija ili kult bio je etnički određen, nešto što je indetifikovalo određenu grupu-Genos. Religija teče venema čoveka. Herodot u stojoj Istoriji daje čist primer ovakvog načina razmišljnja, definišući Grke kao jedan narod podvlačeći da imaju istu krv, bogove, kultove i običaje. Bilo je veoma bitno da poštujete one Bogove koje su poštovali vaši preci. Istina njima ste mogli pridodati još koje božanstvo. Tako ste mogli poštovati, onoliko Božanstava koliko ste hteli. Rimljanima su se ustvari različiti Bogovi činili isto, samo imaju različita imena. Nije postojala sumnja da drugi Bogovi postoje baš kao što postoji i vaš.

Rimsko carstvo je ustvari bilo verski otvoreno,religisti tolerantno a holivudska prestava da Rimljani proganjaju druge religije je samo holivudska, i nema veze sa istinom. Mogli ste da obožavate bilo koje Božanstvo, rimljani nikad nisu imali problem sa tim. Ustvari jedini problem koji su Rimljani imali jeste ako bi ste ugrozili Pax Romana-Rimski mir.

Iz brutalnog građanskog rata, koji je uništio Rimsku republiku, kao pobednik izašao je Oktavijan. Pošto je pobedio Marka Antonija koji se udružio sa poslednjom Egipatskom kraljicom Kleopatrom 27. godine p.n.ere, Oktavijan je postao jedini vladar Rimskog carstva, a rimska imperija ušla je u novo doba. Posle višedeceniskih krvavih sukoba, posle toliko prolivene krvi u građanskim ratovima, Oktavijan je uspostavio Rimski mir. Oktavijan je bio tvorac i garantor mira.
 Poučen Cezarovom sudbinom, ubijenim od strane senatora koji nisu hteli tiranina, Avgust je bio rešen da pod velom restauracije republike uspostavi novu formulu vlasti. Avgust je proklamovao da je vratio rimskom narodu vlast a da je on samo Princeps-prvi među jednakima. U realnosti sva vlast, vojska, senat sve je bilo u Avgustovim rukama, a republika je vremenom  nestala u izmaglici kolektivne amnezije.

Sa druge strane mir  i političko jedinstvo postignuto je širom mediteranskog sveta. Mediteranski svet nikada do sada nije bio po jedinstvenom vlašću,  niti je doživeo jedinstveni prosperitet kao sada. Izgradnja puteva koji su povezivali gradove omogućila je lako putovanje po carstvu, procvat trgovine, širenje novih ideja i religija.